detalj slike: KRK Art dizajn

Svako od nas može da bude mali ambasador svoje zemlje

Put književnice i lektorke Dušice Ivanović vodio je preko Srbije do Slovačke i Kanade gde je živela i radila gotovo trideset godina. Tokom bogate karijere upoznala je svet, ali i ljude koji su doprineli raskošu njene umetnostii boljem sagledavanju duha našeg naroda.

Autorka je nekoliko pesničkih i proznih ostvarenja, a u svojoj meditativnoj knjizi Ljuljaška otkriva slojeve duše i spektar osećanja koje donosi svesnost o odlasku majke.

Neizostavni podatak kada se spomene Dušica Ivanović je i njen intezivni angažman u radu udruženja porodica i samohranih roditelja dece sa invaliditetom Plava školjka.

Za čitaoce portala Književne radionice Kordun otkrila je kakav je bio njen život u inostranstvu i kakvi su utisci po povratku u domovinu.  

Душица Ивановић - књижевница у љубави са књигом и лепотом речи

Razgovarala: Branka Selaković, 23. decembar 2021. 

Posle skoro tri decenije vratili ste se u Srbiju. Kako sada vidite domovinu u odnosu na vreme kada ste iz nje otišli?

Otkako sam se pre godinu dana vratila u Srbiju, shvatila sam kakva je privilegija imati mogućnost da zemlju u kojoj živite vidite sa dve obale. Tako se desilo da sam Kanadu i svoj život u njoj jasno sagledala tek kad sam se vratila u Srbiju. I Srbiju sam jasnije videla posle dvadeset sedam godina provedenih van njenih granica. Sve do selidbe u Slovačku 1993. godine, bila sam uverena da nikada neću živeti van granica svoje domovine. Ali, odlazak se desio i, iako te četiri godine u Bratslavi nisu bile ni na koji način uspešne, ipak su me dovele do Kanade, gde je sve krenulo uzlaznom linijom.

Sećam se jasno dana kad smo sleteli na Pirson aerodrom i gotovo svečanog osećaja da je to moja nova zemlja, zemlja u kojoj ću moći da živim od svog rada. Život i rad u Kanadi omogućili su mi finansijsku stabilnost, vratili su mi skoro izgubljeno samopouzdanje, omogućili da pomažem porodici, koja je ostala u Srbiji u onom za našu zemlju najtežem periodu. Imala sam lepu karijeru u kompjuterskom svetu, a kada se otvorila mogućnost da odem u penziju, prihvatila sam je oberučke i ubrzo se preselila u Srbiju. Život u Kanadi u tom trenutku meni više nije imao smisla. Ono što nisam ni zamišljala ni planirala, desilo se spontano. Na mene je čekala moja domovina, a i ja na nju.

U Beogradu mi ništa nije bilo ni strano ni novo, jer sam redovno dolazila na godišnji odmor. Suprug i ja smo ipak odabrali za život Pančevo, prelep gradić koji neguje tradiciju i kulturu, u kome ne moramo da koristimo gradski saobraćaj i koji je nadomak Beograda. Nije postojao period prilagođavanja, osim snalaženja u gradu u kome nikad pre nisam bila. U sve ostalo sam se uklopila kao da nikad nisam odlazila, iako Srbija u mnogo čemu ne liči na onu iz devedesetih godina prošlog veka. Ali, moja veza sa Srbijom nikad nije bila prekinuta.

Srbija je po načinu života sada bliža Zapadu nego kad sam otišla i u mnogim oblastima života je efkasna i pouzdana kao Kanada. Nažalost, kad je u pitanju higijena na javnim prostorima, tu ne vidim pomak i to mi smeta. U isto vreme, zadržala je ono što ni Kanada ni zapadnoevropske zemlje nikad neće imati - naš veoma specifičan mentalitet, u kome su prisnost i jednostavnost komunikacije često ključni za svakodnevni život. Dopada mi se kad mi se na kasi obrate sa komšinice, presrećna sam kad jednostavnim rukovanjem sa majstorom zaključim posao popravke u stanu, osećam se blaženo kad skoro svakodnevno stanem da na ulici popričam sa nekim koga prvi put vidim i kome ni ime ne znam. Sa nekim ko mi nabaci osmeh, koji ću zahvalno nositi do kraja dana.

Da li je vaš odlazak iz Srbije doprineodrugačijem sagledavanju nasleđa i mentaliteta?

To se desilo svima koji su otišli van zemlje. Tamo to zovu kulturni šok, ali Kanađani najčešće time misle na šok koji dožive ljudi iz zemalja trećeg sveta kad uđu u stan sa tekućom vodom i grejanjem. Neznanje i nezainteresovanost za to kako živi ostatak sveta me je začudilo, jer u Kanadu godišnje uđe na stotine hiljada imigranata iz celog sveta. Oni su prihvaćeni, ali samo donekle. Nema pokušaja asimilacije, ali nema ni istinske zainteresovanosti za to o kakvim se ljudima i kulturama radi. Zato se meni desilo da sam sa kolegama s posla, koji su kao i ja, bili imigranti, najlakše našla zajednički jezik. Tu je i činjenica da je njihovo opšte obrazovanje najčešće sveobuhvatnije nego kanadsko. Pritom mislim na ljude iz Indije, Rusije, Rumunije, Turske, Pakistana... Rođeni Kanađani obično ne znaju mnogo o svetu van Severne Amerike, ali su lepo vaspitani i hoće da čuju i nauče. Meni je bilo izuzetno zadovoljstvo što sam mogla da u tom internacionalnom okruženju pričam o svojoj zemlji, njenoj dugoj i bogatoj istoriji, o aktuelnim događajima, posebno o našem stvaralačkom i intelektualnom potencijalu. Svako od nas može da bude mali ambasador svoje zemlje.

Rad u nastavi sa srpskom decom mi je dao priliku da kod tih mladih ljudi rođenih u Kanadi otvorim prozore ka domovini njihovih roditelja, da upoznaju ne samo jezik i književnost, nego i istoriju, običaje.

Koliko mladi u Kanadi imaju mogućnost da prate ovdašnju kulturnu scenu, posebno književnu produkciju na srpskom jeziku?

Družila sam se sa Srbima u Ontariju, pre svega u Torontu, radila sam u nastavi sa decom iz srpskih porodica, učestovovala sam u kulturnom životu srpske zajednice, ali je ipak nemoguće dati precizan odgovor na ovo pitanje. Način na koji odgajamo decu u rasejanju razlikuje se od porodice do porodice i zavisi, pre svega, od toga koliko ta porodica neguje jezik, kulturu i tradiciju zemlje iz koje su došli. Moji učenici su čitali knjige na srpskom. Rado su gledali i neke filmove na srpskom, ali su najčešće imali problem da razumeju dijaloge, lokalni govor ili žargon. U Kanadu dolaze naši pozorišni umetnici, muzičari, pisci, ti događaji su veoma posećeni, ali se retko u publici može sresti neko iz te druge generacije iseljenika. Na tom polju engleski jezik odnosi pobedu. S druge strane, deca i mladi koji redovno letnji raspust provode u Srbiji, lako se i brzo uklapaju sa svojim vršnjacima i veća je mogućnost da se posle takvog raspusta zainteresuju i za kulturni život srpske zajednice u Kanadi.

Mislim da je ono što našoj deci u rasejanju nudimo kad je u pitanju književnost, nedovoljno i sporadično. Sve je prepušteno pojedincu, bilo roditelju, bilo nastavniku srpskog jezika. Svojim đacima sam se trudila da isplaniram nastavu uz pomoć savremene književnosti za decu, jer savremeni jezik bolje razumeju od arhaičnog, knjige sam sama nabavljala, ali su i roditelji svakog septembra iz Srbije doneli i podelili sa mnom nešto od literature. Bio je to zajednički rad, koji je meni doneo mnogo zadovoljstva jer su deca radosno dolazila na časove.

Da li ste kao književnica osećali nedostatak, jer ne stvarate u matici?

Pisanjem i objavljivanjem sam aktivno počela da se bavim dok sam bila u Kanadi. Brzo sam se povezala sa književnim krugovima u srpskoj zajednici i učlanila u Srpsko-kanadsko udruženje pisaca Desanka Maksimović. Naša književnica Katarina Kostić, jedan od osnivača i tada još uvek predsednik udruženja, bila je u početku moj mentor i recenzent, a do dana današnjeg ostala neko čije mišljenje uvažavam. Udruženje Desanka Maksimović okuplja manji broj pisaca nego slična udruženja u matici. I publike je manje. Mogućnosti za promociju i distribuciju knjiga su ograničene, tako da su susreti pisaca i promocije novih izdanja ujedno i jedina prilika, osim internet prodaje, da knjiga dođe do čitalaca. Redovno sam dolazila na Beogradski sajam knjiga, učestvovala sa svojim izdanjima na Štandu za dijasporu, imala prilike da se sretnem sa piscima iz Srbije.

Ali, tek kad sam se vratila, shvatila sam šta nisam imala, šta mi je kao književnici nedostajalo. Ne radi se samo o tome da sad imam mnogo više prilika da se pojavljujem sa svojim knjigama, nego neuporedivo više o tome da lično upoznajem ljude sa kojima delim ista interesovanja, od kojih učim, sa kojima razmenjujem mišljenje. Osećam se po prvi put kao deo velike i veoma bogate književne zajednice. Za samo godinu dana sam učestvovala na nekoliko poetskih festivala, ostvarila brojna prijateljstva sa domaćim i stranim piscima, povezala se sa ljudima u izdavaštvu, prvi put imala priliku da učestvujem od početka do kraja u nastajanju svojih štampanih izdanja, da utičem na tehničko uređenje i estetiku knjige. Na takvo iskustvo ne možete staviti cenu. Zato poslednje dve knjige za mene predstavljaju veoma značajan pomak. Dozvolile su mi da budem kreativna kao nikad pre.

Dok sam živela u Kanadi, bila sam aktivan član Matice iseljenika i Srba u regionu. Po povratku nisam prekinula te veze, nego sam ih samo ojačala. Više nisam pisac iz rasejanja, ali mogu mnogo da pomognem u aktivnostima Matice jer poznajem život i stvaranje i tamo i ovde.

Šta vas inspiriše i šta je za vas poezija?

Tamo gde mi je srce, tu je i moja inspiracija. Neprestano pišem poeziju. U lirici sam dugo bila “među zvezdama”, kako je to rekla Katarina Kostić, a uglavnom sam pisala ljubavnu i misaonu poeziju. Pre nešto više od godinu dana sam objavila svoju prvu knjigu poezije za decu, posvetila je invalidnoj deci udruženja Plava školjka, pozvala naše najbolje pesnike za decu da prilože svoje stihove, ukrasila sam knjigu fraktalnim crtežima te dece i mladih, dve pesme su dobile svoje note, a dva divna bisera Plave školjke su dobile priliku da objave svoje prve pesme. Tu je moje srce, sa tom decom i mladim ljudima, a ja sam i književno i privatno povezana sa njima.

Poslednja knjiga, moja prva dvojezična englesko-srpska, takođe je posvećena biserima Plave školjke, ali i svim divnim bićima sa posebnim sposobnostima, kako je napisala u recenziji Gordana Jež Lazić.

Pored poezije, plovim i proznim vodama. Prvo prozno izdanje, Ljuljaška, činile su kratke meditativne priče, moje zapažanje sveta, onih malih skoro neprimetnih, a tako važnih stvari, ali i velikih dramatičnih događaja u životu. Drugi deo te knjige zove se Smiraj. Tu su moji razgovori sa majkom u vreme kad je bila između ovog i onog sveta. Beležila sam ih dokumentarno, a tumačila duhovno i lirski. Moj prvi roman Prolog za Dimitrija bio je povratak u godine odrastanjau Beogradu, a završio se godinama opraštanja. Roman Zovem se Astikja vodi čitaoce kroz učenje duše u toku raznih životnih ciklusa, ali i kroz učenje od duši.

To su teme koje sam nosila u sebi: lirsko posmatranje i tumačenje sveta u sebi i oko sebe, oživljavanje onog jedinog trajnog u nama - naše duše, dolasci na svet i odlasci iz ovog sveta, kao i onaj trenutak koji stane između ta dva događaja.

Poezija je zaista ogledalo mog duševnog i duhovnog stanja. Sa godinama zrelosti dolaze i godine smirivanja, pronalaženja čvrste tačke oslonca. Manje lutam, manje tražim odgovore, više posmatram i prihvatam. I verujem. Duboko verujem da svako od nas treba da uči i postaje bolji, da je empatija i briga o bližnjem ključ za opstanak planete i svega što na njoj živi, uključujući i čoveka, koji nije i ne treba da bude njen gospodar. Mislim da su se zato u nedavno objavljenoj knjizi pesama Tako se gradi kuća našle i moje prve angažovane pesme. Ovom su svetu, čini mi se, potrebni angažovani umetnici.

Bavite se i humanitarnim radom. Uputite naše čitaoce detaljnije o akciji koju trenutno sprovodite i načinu na koji i oni mogu da se uključe.

Teško mi je da nešto što razumem kao svoju ljudsku ulogu nazovem humanitarnim radom. Čovek ne poseduje ništa, sve što ima na raspolaganju mu je od Boga i ništa od toga neće poneti sa sobom kad se završi ovaj životni ciklus. Jedna mudra izreka kaže da posedujemo samo ono što možemo da damo. Sebe vidim upravo tako. Ako sam u mogućnosti da drugom čoveku pružim svoje vreme, rad, molitvu, ili nešto materijalno, onda je to najprirodnija stvar na svetu. Penzionisala sam se ranije, imam više vremena nego ikad, zdravlje me dobro služi. Radim ono što me ispunjava. Provodim vreme sa porodicom, prijateljima, decom i roditeljima Plave školjke, pišem, objavljujem i prihod od prodatih knjiga usmeravam onima kojima je to potrebno.

Plava školjka je udruženje porodica i samohranih roditelja dece sa invaliditetom. Postoji više od jedanaest godina i mnoga deca su već mladi ljudi koji su izgubili pravo na banjsko lečenje i rehabilitaciju. U Banji Koviljači, gde su mnogi od njih proveli veći deo svog detinjstva, postoji jedina specijalna bolnica za decu. Osnivač udruženja Nadica Blažić, i sama majka deteta sa invaliditetom, pokrenula je akciju da se u Banji Koviljači podigne KUĆA NADE, u kojoj će dvadeset pet bisera Plave školjke sa roditeljima imati mogućnost da borave dva puta godišnje po tri nedelje. Grupa volontera, lekara, defektologa, psihologa, radiće sa njima, imaće besplatan smeštaj i hranu, imaće društveni život, što je od neprocenjive važnosti, organizovaćemo posete umetnika i približiti im kulturu koja mora biti svakome bliska, a koja je najčešće uskraćena onima koji ne mogu da hodaju, vide, čuju, ili razumeju. Deo sam te inicijative i presrećna što mogu da kažem da smo, zahvaljujući dobroti ljudi, postavili temelj kuće i sada prikupljamo sredstva za nastavak gradnje. Ne radi se o velikom novcu, ali je danas u Srbiji mnogo ruku koje traže pomoć. Za završetak takozvane “sive gradnje” je potrebno još 26000 evra, a za “ključ u ruke” 75000 evra. Deca i mladi udruženja neprekidno i vredno rade da bi se odužili darodavcima. U ovom trenutku kod njih mogu da se kupe ručno rađene čestitke, ukrasi za jelku, magneti, heklani ukrasi, pletene igračke i, veoma važno, knjige koje su im poklonjene i čiji celokupan prihod ide za Kuću nade. Pored Azbuke radosti pokojnog Miodraga Matickog, velikog prijatelja ove dece, tu su i dve moje knjige: Ljubav je plava školjka u kojoj stanuje nebo i Ključevi života.

Душица Ивановић са члановима удружења "Плава шкољка"

Fotografije: Zoran Vujnović

PODELITE OVAJ TEKST NA: